“Цвет који живот значи”

Саветовалиште за жене оболеле од рака дојке Јефимија организовало је 19. по реду уличну акцију продаје цвећа под називом “Цвет који живот значи”. Сав приход од продаје цвећа иде у фонд удружења за финансирање редовних активности, које се односе на помоћ и подршку женама оболелим од рака дојке.

По речима Славице Симић председнице УО Јефимије акција која траје готово две деценије има више циљева:

“Први је да се и на овај начин скрене пажња суграђана на значај постојања саветовалишта, које пружа подршку женама оболелим од рака дојке. Такође овом акцијом шаљемо поруку свим Ужичанкама да редовно иду на превентивне и контролне прегледе, јер рак дојке је излечив уколико се дијагностикује на време. Наравно треба поменути да поред Града Ужица и ЈКП “Биоктош” акцију подржавају многи људи добре воље, а међу њима су и Ирена Савић из Горјана и Блумун.

Др Маја Гулан шеф одсека за хирургију дојке ОБ Ужице и потпредседница Јефимије задовољна је одзивом Ужичана који куповином цвећа помажу све активности саветовалишта.

“Продајом цвећа практично помажемо активности које радимо у Јефимији, а то су здравствене и психолошке радионице, психотерапија, али и самопомоћ коју обављају жене лечене од рака дојке. Оне су два пута седмично, уторком и средом на располагању свим женама из Ужица али и осталих општина у округу којима су потребне информације о самој болести или правима које могу остварити”.

Рад саветовалишта и акцију уличне продаје цвећа годинама уназад подржава и град Ужице, јер по речима Слободана Грбића члана Градског већа за социјалну политику ово удружење има велики значај.

“Сви показатељи говоре да су они својим радом и ангажовањем успели да смање број смртних исхода код жена којима је дијагностикован рак дојке. Ове жене максимално и несебично дају себе, а сви суграђани учешћем у њиховим акцијама дају велики допринос унапређењу услова за лечење и подршку женама које су оболеле, а ништа мање није значајна ни превенција”.

О раду Јефимије најбоље сведоче више од две деценије постојања и стотине жена које су прошле кроз саветовалиште. Иако су имале подршку својих породица, њима је помоћ коју су добиле у Јефимији од непроцењивог значаја.

Више од 150 година тачног времена

Ужичка породица Петровић има најдужу традицију поправљања сатова у граду. Код њих се о тачном времену брине већ више од 150 година. Знање се преносило генерацијама, а у њиховој радњи све будуће ужичке сајџије су научиле основе овог заната.

Ужичани још од половине 19. века сатове поправљају у занатској радњи Петровића. Породичну причу је започео Сретен Петровић који је правио предмете од сребра за кућну употребу, а убрзо су у радњу стигли и први сатови. Кујунџија Сретен Петровић и његови потомци, у складу са временом у коме је свако до њих живео и радио, сачували су занат и радњу, отворену 1870. године.

Најзначајније дело кујунџије Сретена Петровића је путир, којим се, између осталог, Србија представила на светској изложби 1900. у Паризу, а који се данас чува у београдском Етнографском музеју као и више његових пафти. Оне из збирке ужичког музеја, као и други производи и алат којим је радио најпре као кујунџија, а потом као златар представљене су 2019. године на изложби  “Време, протицање и отицање – занатско Ужице кроз историјат радње „Петровић и синови”, у Народном музеју у Ужицу, посвећено једном од најзначајнијих занатлија Ужица из друге половине 19. века, која је заправо хроника и породице Петровић и града кроз протеклих 150 година.

Занатску традицију Петровића данас чува Сретенова снаја која је била удата за његовог праунука, која ради као часовничарка, у радњи у којој још увек важи гаранција на сатове са жигом „Петровић и синови”.

„Сретен  је кренуо са накитом, а онда су се појавили сатови. То су били прелепи, немачки Јунгхас зидни сатови који и дан данaс раде. Чукундеда је имао три сина, зато се радња зове Петровић и синови, а у то време занат се завршавао у Пешти и Братислави“, каже Светлана Петровић.

Два сина су наставила да се баве породичним занатом и пренели знање на нове генерације, а Светлана је овај занат заволела када је дошла у породицу Петровић.

„Моја генерација из 1950. године када није свако имао сат, гледали смо на црквени сат, који су 1910. поставиле ужичке сајџије Ћеловић, Петровић и Зјајић. Ја данас као и првог дана са радошћу радим овај посао и оно што је најлепше моја деца воле да раде овај посао“, додаје Петровић.

После недавне смрти супруга Светлана ради сама, али за будућност породичног заната не брине јер је сигурна да ће њена деца наставити традицију.

„Много је лепо кад нешто сами радите, кад знате нешто да радите и то вас испуњава необјашњивом срећом. И кад би се поново родили сви ми бисмо се опет бавили овим иако је данас тешко одржати занат и радњу, посла је све мање и мање, јер се механички сатови више и не раде. Раније се радило чишћење, подмазивање, мењање кључа, наручивали су се делови за сатове, данас се само мења батерија, каиш, или механизам“, закључује Светлана.

Ипак и поред свега кад нешто траје упркос времену које протиче најбоља је потврда непролазне вредности, јер и данас после 150 година свима је неопходно тачно време.

Извор: predsednik.rs

Најбоље из Србије-Више од 150 година тачног времена

Ужичка породица Петровић има најдужу традицију поправљања сатова у граду. Код њих се о тачном времену брине већ више од 150 година. Знање се преносило генерацијама, а у њиховој радњи све будуће ужичке сајџије су научиле основе овог заната.

Ужичани још од половине 19. века сатове поправљају у занатској радњи Петровића. Породичну причу је започео Сретен Петровић који је правио предмете од сребра за кућну употребу, а убрзо су у радњу стигли и први сатови. Кујунџија Сретен Петровић и његови потомци, у складу са временом у коме је свако до њих живео и радио, сачували су занат и радњу, отворену 1870. године.

Најзначајније дело кујунџије Сретена Петровића је путир, којим се, између осталог, Србија представила на светској изложби 1900. у Паризу, а који се данас чува у београдском Етнографском музеју као и више његових пафти. Оне из збирке ужичког музеја, као и други производи и алат којим је радио најпре као кујунџија, а потом као златар представљене су 2019. године на изложби  “Време, протицање и отицање – занатско Ужице кроз историјат радње „Петровић и синови”, у Народном музеју у Ужицу, посвећено једном од најзначајнијих занатлија Ужица из друге половине 19. века, која је заправо хроника и породице Петровић и града кроз протеклих 150 година.

Занатску традицију Петровића данас чува Сретенова снаја која је била удата за његовог праунука, која ради као часовничарка, у радњи у којој још увек важи гаранција на сатове са жигом „Петровић и синови”.

„Сретен  је кренуо са накитом, а онда су се појавили сатови. То су били прелепи, немачки Јунгхас зидни сатови који и дан данaс раде. Чукундеда је имао три сина, зато се радња зове Петровић и синови, а у то време занат се завршавао у Пешти и Братислави“, каже Светлана Петровић.

Два сина су наставила да се баве породичним занатом и пренели знање на нове генерације, а Светлана је овај занат заволела када је дошла у породицу Петровић.

„Моја генерација из 1950. године када није свако имао сат, гледали смо на црквени сат, који су 1910. поставиле ужичке сајџије Ћеловић, Петровић и Зјајић. Ја данас као и првог дана са радошћу радим овај посао и оно што је најлепше моја деца воле да раде овај посао“, додаје Петровић.

После недавне смрти супруга Светлана ради сама, али за будућност породичног заната не брине јер је сигурна да ће њена деца наставити традицију.

„Много је лепо кад нешто сами радите, кад знате нешто да радите и то вас испуњава необјашњивом срећом. И кад би се поново родили сви ми бисмо се опет бавили овим иако је данас тешко одржати занат и радњу, посла је све мање и мање, јер се механички сатови више и не раде. Раније се радило чишћење, подмазивање, мењање кључа, наручивали су се делови за сатове, данас се само мења батерија, каиш, или механизам“, закључује Светлана.

Ипак и поред свега кад нешто траје упркос времену које протиче најбоља је потврда непролазне вредности, јер и данас после 150 година свима је неопходно тачно време.

Извор: predsednik.rs

Од 1. јуна почиње летња сезона на Градском базену

Од 1. јуна 2021. године уз придржавање свих прописаних епидемиолошких мера почиње летња сезона на Градском базену.

Све додатне информације, о радном времену, терминима и условима коришћења можете добити на благајни базена или позивом на број 031/3527100.

Милован Веснић добитник “Мајске награде” Спортског савеза Србије

Српски аутомобилиста Милован Микица Веснић добитник је “Мајске награде”, једног од највиших признања Спортског савеза Србије.

Ово признање установљено је још 1961. године и додељује се сваке године у 10 категорија, а Веснић је награду добио за неолимпијски спорт.

Веснић се захвалио свима који су га подржали и истакао да му је ово признање велика част али и обавеза.

“То је награда која се добија једном у животу. Драго ми је да је неко препознао све моје године одрицања и рада, како бих се такмичио на највишем нивоу и на интернационалној сцени. Обећавам да ћу, као и до сада, давати свој максимум на стази и бавити се овим спортом на најбољи могући начин и представљати моју земљу у најлепшем светлу”.