Zamišljeno gledam Đetinju,
dok sedi u jednom hladu,
reku od velikog značaja,
u Užicu, mom lepom gradu.
Samo ko sluša njen žubor,
do njega će doći tajna,
ispod prljave površine
leži i priča beskrajna.
Njena je prošlost bogata,
sve tajne što se zaborave
i priče Đetinja čuva
od Tare do Zapadne Morave.
Ispod zidina starog grada,
ispod druge hidroelektrane,
kroz dve velike pećine
teče i provodi dane.
Đetinja poznaje vidre,
lisice, srne i leptire,
mnogo malih rečnih ribica,
u njoj svakog dana umire.
Čovek je strašno nehajan,
trunke zahvalnosti nema,
baca smeće gde god stigne,
ne znajući šta mu se sprema.
Đetinja nepravdu trpi,
retko ko to i razume,
ona bi mogla nestati
kao livade i šume.
Sada kraj mene protiče
i nešto mi šapuće blago,
ako želite budućnost,
čuvajte šta vam je drago.
