Док чекамо резултате пописа пољопривреде који је у току, према оним који су резултат Анкете Републичког завода за статистику из 2018. године, од укупно 559.296 регистрованих пољопривредних газдистава, жене су носиоци у 108.322 газдинства. И град Ужице уклапа се у ову статистику, али и поред тога што се одређен број пољопривредних газдинстава званично води на жене, мало је оних које од тога имају економску корист.
Са друге стране велики је број жена које живе у руралним срединама и које свакодневно брину о члановима породице, одржавају кућу и раде у њивама и воћњацима, као чланице пољопривредног газдинства које је у власништву мужа, оца или свекра. Још мање је оних које имају статус предузетница. Ако томе додамо и податак да су куће у којима живе у више од 85 одсто случајева у власништву мушкараца и да више од 80 одсто жена не поседује земљу, онда је јасно зашто су у потпуности економски зависне од мушких чланова своје породице. Због тога је веома важно континуирано радити на њиховој едукацији а реализација пројекта „Локални механизми за развој женског предузетништва у руралној средини“ један је од начина да се женама које живе у селима предоче бројне могућности за остваривање пре свега економске користи. Оне морају да знају да њихов веома напоран свакодневни рад може бити и плаћен, било да је реч о узгоју воћа и поврћа, производњи хране или рукотворинама.
Да ли се, и у којој мери променио однос према женама које живе у руралним срединама и да ли су и оне саме данас свесније значаја њиховог рада, питали смо Далиборку Малешевић из Удружења Форум жена Пријепоља, које се неколико година активно бавило овом темом.
“Удружење Форум жена Пријепоља је била једна од 10 организација које су се прве бавиле појмом и проблемом неплаћеног рада у Србији, који као такви нису препознати у нашем друштву. Вишемесечни рад и активности су показали да о овој теми треба да се прича и да свест мора да се мења. Чак и свест самих жена које су сав тај рад прихватиле као нешто што им следује и што је просто тако.
Живот жена на селу је изузетно тежак. Осим захтевних физичких послова, жене обављају и све послове у кући, брину о деци и старијим члановима домаћинства. Оно што се донекле променило је да ове жене чешће него раније имају стална запослења, али то не значи да су њихове обавезе у кући умањене и да су део посла преузели мушки чланови породице. Не! У већини случајева жене и даље обављају највећи део кућних тј неплаћених послова, иако једнако доприносе својом зарадом у финансијском издржавању породице. Нажалост, постоје случајеви када жене и не располажу новцем већ то чине њихови супружници, синови, браћа…”
Према речима Радмиле Гујаничић из Женског центра Ужице, организације која је такође учествовала у многобројним пројектима женских НВО на подручју југозападне Србије, може се рећи да је свест жена на селу о њиховим правима подигнута на сазнајни ниво, односно да су сеоске жене више освешћене о својим правима.
“Нажалост практиковање права не зависи само од њихове свести већ од целокупног друштвеног миљеа и због тога је скопчано са многобројним отпорима и изазовима. Један од тих изазова су услови живота на селу. Није исто живети у Злакуси или у Калафатима. Живот жена на селу зависи и од географског положаја, изграђене инфраструктуре, доступности здравствених и других услуга.
Као позитиван пример једног успешног села могу навести село Варду општине Косјерић које је живо село у коме живи доста младих људи и где има школа, и вртић (за који су се избориле младе жене) .
Породице живе од пољопривреде и других послова. Младе жене из удружења Варданке су се избориле за вртић са аргументацијом да би оне и њихове свекрве или мајке радиле своје послове и њихова деца треба да иду у вртић и да се друже са другом децом и социјализују у складу са савременим тенденцијама у васпитавању и образовању деце. Оне су истакле да није лако дошло до формирања вртића и да стално морају да се изнова боре за своју равноправност и једанак третман њихове деце са децом из градске средине. Они који воде политику и креирају општинске планове не могу само декларативно говорити да се боре за опстанак села, већ морају те конкретне потребе задовољити кроз адекватно финансирање услуга, подршку руралном развоју и кроз равноправан третман свих грађана и грађанки.
Ово наводим као пример пробуђене свести жена на селу и њихове борбе да их у развојним плановима њихових локалних самоуправа препознају, уваже њихове потребе и захтеве за унапређење квалитета живота на селу”, наглашава Радмила Гујаничић.
Новинарка Далиборка Малешевић сматра и да да традиоционалне норме и обрасци понашања и даље преовладавају у нашој средини, нарочито у руралним крајевима. Према њеним речима, жене које препознају ову друштвену неправду и боре се за промену, тешко могу саме да направе значајније помаке, јер је за значајнију промену свести неопходна системска промена.
“За рад у кући и бригу о другим члановима породице жене нису плаћене. Истраживање које је урадила Агенција Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена UN WOMEN 2020. године је показало да када би се тај рад вредновао, жене би месечно добијале око 550 евра. Тај износ би сада био и већи. Према истраживању, жене троше двоструко више времена на неплаћене послове у домаћинству од мушкараца, а рачунајући и плаћени и неплаћени рад, раде један сат више од мушкараца”.
И патријархално устројство друштва и експолатација као саставни део његовог одржавања, према мишљењу Радмиле Гујаничић из Женског центра Ужице један су од разлога за неплаћени рад жена на селу.
“Жене су бесплатна радна снага не само на селу већ свуда јер обављају огроман бесплатан рад у кући и у заједници .О томе се спорадично говори. Зависно од друштвене моћи неке државе и заједнице могу се радити разне интервенције да се њихов статус поправи . Тај бесплатни рад жена на селу је највидљивији када оне остаре и постану немоћне за тешке физичке послове. Уколико немају породицу која ће је поштовати и узвратити за све што је допринела кроз свој посвећени рад породици она пада у сиромаштво и добија статус социјалног случаја. Посебан проблем нашег друштва је неједнак третман грађана који се очитава и кроз пољопривредне пензије . Друштво мора да се потруди да нађе адекватан начин да се социјално збрину њихови грађани који обаљају веома частан и важан посао у друштву а то је производња хране. За све време од када је почела транзиција пољопривредницима нико није помагао и субвенционисао плаћање пореза и доприноса као што је урађено са запосленима у предузећима која су гашена или се трансформисала иако је реално да нису могли у време ратова и санкција да имају приходе који су им омогућавали да плаћају пољопривредно осигурање Када коначно оду у пензију њима се одбијају заостали порези и доприноси па тако многи не дочекају да до краја живота приме и ту минималну пуну пензију. Ту су многе жене оштећене јер је велики број пријављених на пољопривредно осигурање без свог знања, аутоматски, само зато што су се у моменту доношења Закона о пољопривредном осигурању затекле у неком сеоском домаћинству. То потврђује више случајева са којим смо се сусреле да су се жене запослиле и нису знале да су пријављене на пољопривредно осигурање и никада нису добијале опомене за плаћање пореза и доприноса, а када су отише у пензију по основу запослења обрачунат им је порез све са каматама који им се одбија од њихових пензија. Са тиме смо више пута упознавали и јавност и Заштитника грађана, али се на решавању тог проблема ништа не ради. О овоме је нарочито говорила председница Удружења жена Потпећа, Ратомирка Јовановић још од 2016. године када је рађен извештај за CEDAW Конвенцију о положају сеоских жена у Србији. Поред тога истакла бих неједнак тертман жена на селу у погледу надокнаде за породиљско одсуство јер и оне жене не могу док одгајају дете до 12 месеци да раде друге послове. Требало би да буду изједначене на неки начин са женама које имају формално запослење. Има још доста примера који говоре у прилог неједнаком третману грађана и грађанки и тежем положају жена на селу”.
Према статистичким подацима, више од 50 одсто радно способних жена на селу је формално незапослено, 3 од 4 жене раде без плате, 60 одсто њих нема право на пензију, а само 12 одсто су власнице имовине.
Једна од важних компоненти руралног развоја јесте умрежавање, удруживање, интересно повезивање и организовање. Проблеми удруживања и организовања жена у руралним срединама су бројни: од изолованости, недостатка времена, до стереотипних облика живљења по којима је неприхватљив друштвени активизам жена. Ипак, према мишљењу наших саговорница захваљујући напретку канала комуникације до жена у руралним срединама стижу информације о предностима удруживања и пласману производа.
“Жене имају свест о удруживању и заједничком пласману, али с обзиром на старосну структуру жена које живе на селу, на удаљеност од града и бројне обавезе које имају, некад је тешко радити на томе. Добар пример удруживања и организовања жена на селу је Удружење “Сачувајмо село Прибој”. Ове жене су успеле да ојачају своје капацитете, да набаве опрему и како због обавеза у својим домаћинствима нису у могућности да одсуствују из куће, добиле су прилику да на свом кућном прагу раде, производе и зарађују, али и да се едукују чак и у области информатичке писмености, истиче Далиборка Малешевић.
Дакле, чињеница је да жене на селу могу да постану видљивије и утицајније кроз удруживање и организовање кроз које могу да утичу на доносиоце одлука. Важна им је подршка кроз конкретна мере попут различитих обука за стицање знања о могућностима и начинима за покретање сопственог бизниса, почев од административних ствари до подршке финансијске природе. Радмила Гујаничић наглашава да је подршка државе у том сегменту од кључног значаја.
“Подршка од стране државе би требала да иде у правцу опремања прерађивачких капацитета у сеоским домаћинствима да би се женама олакшао посао прераде воћа и поврћа и да би се прерадили производи који не могу да се продају у сировом стању. То је искуство ЖЦУ са терена. Наравно израда планова подршке увек треба да прате истраживања са терена и укључивање стручних служби из пољопривредног сектора. Посебно бих истакла једну добру активност коју је имао “Екоаграр” из Чајетине која је била усмерена на подршку сеоским женама кроз Пољопривредно едукативну канцеларију која је давала грантове сеоским женама за опремање њихових пољопривредних активности и коју су пратиле и обуке сходно делатности којом су се бавиле ( нпр. обуке о безбедности хране, маркетинг, израда бизнис планова и слично ).”
Подршка државе и локалне самоуправе од пресудног је значаја и када је у питању инфраструктура.
“Главни проблем је недостатак пратеће инфраструктуре, да је тако назовем. Развијање разних услуга је нешто што је нужно за препознавање и признање неплаћеног рада. Вртићи за сву децу, дневни боравци за децу са сметњама у развоју, додатни креативни и спортски садржаји доступни и деци која живе на селу, домови за старе и болесне и разне друге услуге из социјалне, здравствене и образовне области су предуслов за промену”, истиче Дубравка Малешевић.
“Такође, жене очекују подршку и за отварање продајних места за њихове производе”, додаје Радмила Гујаничић.
“Кроз пројекат ” Сеоске жене Златиборског, Моравичког и Рашког округа, заједно за своја права”, свих дванаест удружења се изјаснило да желе да од својих локалних самоуправа да затраже подршку за отварање продајних места за њихове производе.
Вероватно ће се применити неки модел из окружења који већ добро функционише. Овом приликом бих истакла да су студијске посете веома добар начин и за размену и преношење знања али и за продуковање идеја. То се показало када смо 2018. године водиле жене у Словенију, где су добиле доста идеја и виделе како је држава уредила однос са газдинствима али и у оквиру газдинстава разне активности њихових чланова, а један од епилога је и отварање пољопривредних маркета где се продају производи са тих газдинстава. На бази тог доброг искуства у следећем пројекту биле смо исплaнирале одлазак у Торонто на Сајам хране и пића, нажалост омела нас је корона. Мишљења сам да свака локална самоуправа треба за сеоске жене да организује оваква путовања. Битно је да одлазе са својим удружењима или удружењима жена са других подручја јер се жене том приликом и упознају и друже али и повезују. То је све јако важно за њихово оснаживање”.
Без жена нема очувања руралног простора. Сви пројекти и сав новац неће имати сврху, ако жена оде с са тог подручја, јер са њом ће отићи и цела породица. Жене на селу имају идеје, снагу и значајну улогу у заједници, али им је потребна подршка породице, институција и подршка других жена како би оствариле свој потенцијал. Зато је од огромног значаја подршка кроз економско оснаживање, оснивање задруга и социјалних предузећа за запошљавање и самозапошљавање.
Oвaj тeкст нaстao je у oквиру прojeктa “Кључни кoрaци кa рoднoj рaвнoпрaвнoсти – фaзa 2″, кojи спрoвoди Aгeнциja зa рoдну рaвнoпрaвнoст и oснaживaњe жeнa (УН Woмeн) у пaртнeрству сa Кooрдинaциoним тeлoм зa рoдну рaвнoпрaвнoст Влaдe Рeпубликe Србиje, уз финaнсиjску пoдршку Eврoпскe униje. Стaвoви у oвoм тeксту припaдajу искључивo aутoримa и aутoркaмa, и нe прeдстaвљajу нужнo стaвoвe УН Woмeн, Уjeдињeних нaциja, или билo кoje другe oргaнизaциje пoд oкриљeм Уjeдињeних нaциja.
