Месец: септембар 2025.

Пред нама је 30. Југословенски позоришни фестивал – без превода. Овај леп јубилеј треба да нам буде подстицај да поставимо питање  где смо сада и шта смо све постигли за три деценије живота овог фестивала – да се погледамо у очи.

Реченица „гледај ме у очи!“ има у српском језику двојако значење. Ако онај који каже „гледај ме у очи!“ то каже особи која избегава његов поглед, та реченица онда  значи суочи се са мном, говори ми истину, не бежи, не лажи ме! Али, ако онај коме је упућена реченица „гледај ме у очи!“ погледа у очи оног ко то тражи од њега, то онда значи да му верује и да га воли. Тај поглед очи у очи може бити болан, може бити страшан, али може открити истину и може бити најава дуге, велике и искрене љубави.

Мислим да свака од одабраних представа садржи у себи оба аспекта реченице „гледај ме у очи!“ – свака од њих говори o непријатној истини пред којом скрећемо поглед и о великој љубави која чврсто везује људе.

Ђорђе Петровић Изузети, режија Миа Kнежевић, продукција Народно позориште Сомбор, Србија

Представа Изузети говори о случају отетих беба. Родитељи којима је речено да им је беба умрла, а никада нису добили тело свога тек рођеног детета да га сахране траже истину и правду. Да ли су њихова деца стварно умрла или су продата и живе негде друге без знања о томе ко су им прави родитељи и ко је одредио њихову судбину? Ако је истина да су бебе украдене онда је реч о злочину који је био могућ због тога што систем не санкционише безобзирну алавост безосећајних појединаца и не нуди заштиту и задовољење жртвама.  У представи Изузети ликови су измишљени, јер писца и редитељку не занима конкретна лична драма већ театарско представљање разрађеног механизма у који су укључени – лекар, полицајац, „транспортер“, родитељи отете бебе и они који су купили бебе. Тема је страшна и погодна да представа „отклиза“ у патетику и мелодраму. Но, Миа Кнежевић приступа мудро и деликатно:  радња представе је заснована на стварним сведочењима (иако су ликови фикција), сценографија је реалистична као и костим. Глумци пажљиво и неосетно прелазе са уживљавања, на реконструкцију догађаја, па на приповедање о догађају… Редитељка и глумци су учинили приказани догађаји делују реално, јасно и страшно, али не и патетично. Љубав према детету је једна од највећих љубави, а крађа беба, ако се заиста догодила, је један од највећих неправди нашег друштва која је прошла некажњено.

Хајнрих фон Клајст Разбијени крчаг,  режија Тања Мандић, Ригонат, продукција Народно позориште РС, БиХ

Разбијени крчаг је метафора за изгубљену невиност – крчаг се разбио зато што је судија Адам упао у Евину собу и покуша да је силује, а затим побегао кроз прозор да не би био ухваћен. То је податак који је за редитељку важан јер  она прави представу не  „само“ о корумпираности суда, већ и о томе како је злостављање жена (и генерално свих слабијих) важна карактеристика корумпиране власти. Ова тема је присутна и у самом комаду, али је у представи  истакнута увођењем скоро немог лика служавке Грете (Ана Винчић). Ова драматуршка интервенција је важна јер „неми“ лик постаје метафора потлаченог коме је насилник узео право на глас и самоодбрану – та занемелост се понавља као ситуација и у тренуцима када Ева (Тара Јовановић) треба да сведочи пред судом.

Вредност ове представе је одличан рад са глумцима редитељке Тање Мандић Ригонат. Односи међу ликовима су тачно постављени и доследно вођени кроз читаву представу. Глумац Александар Стојковић који игра судију Адама је добар комичар, али ни једног тренутка не претерује у геговима и „намигивању“ публици већ пажљиво гради лик битанге која прикрива своје праве намере. Његови главни партнери у откривању -прикривању разбојништва су писар Лихт (Борис Шавија) и Валтер, судски саветник (Љубиша Савановић). Њих тројица показују како различити нивои власти зависе једни од других, али се и међусобно боре за боље позиције:  једни друге свесно покривају, или се праве наивни, или пак отворено „кидишу“ на судију са намером да из његове невоље извуку лични профит. Редитељка нам кроз добро постављене односе међу ликовима јасно приказује како власт манипулише и злоупотребљава грађане који наивно верују да власт постоји да би заштитила поданике.

Представа говори о томе да је корупција  вишевековна константа људске судбине јер човек жели више него што му треба и припада. Исто тако представа говори о љубави према другом бићу и љубави према слободи коју људско биће тера да се свим расположивим средствима брани од друштва огрезлог у корупцију.

Елфриде Јелинек Љубавнице, режија Јована Томић, продукција Камерни театар 55, БиХ

Љубавнице Елфриде Јелинек говори о једној важној, али непријатној истини која се тиче многих жена које живе у мањим местима. Онај ко у малом месту живи не зато што он или она то жели, већ зато што услед материјалне оскудице не може сам да бира где ће живети суочен је са великим препрекама које га суштински онемогућавају да унапреди квалитет свог живота. Он или она не може да добије високо образовање које би му помогло да се успне на друштвеној лествици, она или она не може да покуша да у скученом свету развије свој посао који би му донео економску независност или свој приступ сопственом животу. Овом скученошћу највише су погођене жене – једина њихова могућност је да се удају да човека који ће моћи да им омогући бољи живот. Ова размена живог меса и  капиталом је тема оштре друштвене анализе списатељице Елфире Јелинек. Она нам показује на шта су све жене спремне да би освојиле и задржале жељене позиције и како тзв. погрешни избори учињени намах, често због љубави, жену воде у катастрофу. Редитељка Јована Томић прецизно и тачно анализира своје јунакиње, али их не осуђује већ своје позоришно огледало окреће ка нама, питајући нас шта смо ми урадили да девојци из малог места живот учинимо бољим и сношљивијим. Редитељка, глумци и глумице Камерног театра 55 воле своје ликове, али истини о њима храбро гледају у очи.

Хауард Брентон Ућуткивање Сократа, режија Небојша Брадић, продукција Битеф театар Србија и Центар за културу Тиват, Црна Гора

Представа Ућуткивање Сократа  је настала на основу комада Cancelling Socrates британског писца Хауарда Брентона. Користећи помодан израз кенселовање за суђење и убиство Сократа аутор нам указује на сличност између нашег доба и доба владавине олигарха након пораза Атине у Пелопонеском рату. Хауард Брентон проналази сличност у кризи демократије и у успону корумпираних, лицемерних и необразованих индивидуа. Политичари и судије који би требали да се баве очувањем суштине демократије баве се формом, а јавност тражи брза и лака решења за компликоване проблеме.

Када говоримо о приступу ликовима и самој радњи комада редитељ Небојша Брадић је био веома обзиран према тексту. Брентонов Сократ је драмски лик који је виталан, смирен и духовно. Бојан Димитријевић игра Сократа као босоногог, брадатог, христоликог, смиреног мудраца. Он задржава мир и усредсређеност док његови саговорници бесне јер им поставља питања на која немају одговор или се пак љуте на њега јер не жели да се спаси трулим компромисом или бекством из затвора.  Његов мир произилази из тога што он не жели да провоцира саговорника већ је усредсређен на жељу да зна – питања која поставља другима служе томе да њему самом разјасне дилему.  Његова унутрашња драма, која произилази из ултимативне одлуке да трага за истином, је јача од спољних притисака и зато он радије бира смрт него лаж.

Битеф театар је пројектом Ућуткивање Сократа добио ефектну камерну представу која кореспондира са запитаностима савременог човека суоченог са неопходношћу одбране права на трезвено, критичко мишљење у свету константне манипулације.

Моје позориште, аутор Борис Лијешевић, продукција Атеље 212, Србија

Редите љ Борис Лијешевић пред гледаоцима и глумцима поставља дубоко лично питање  – шта позориште, након деценија бављења овом уметношћу, значи Борис Лијешевићу. Он овом питању не прилази онако како би урадио истраживач који приступа споља – не бави се важним тачкама у развоју сопствене редитељске каријере. Његово питање, или боље рећи дилема, иде изнутра – настоји да расплете и објасни своје разлоге за бављење позориштем и његов лични осећај према мотивацији која га гони да ствара.

Стекли смо утисак да се Борис Лијешевић  у овој представи отвара нама у покушају да разуме себе. Оно што смо успели да разумемо је да је Борис Лијешевић човек који има страствену потребу за позориштем, да је нежан и емотиван. Он је такође свестан да и у позоришту и у животу време (па и неки важни људи) просто нестају, цуре из нашег окружења као вино из старе бачве. Но иако реално нежан, емотиван чак и несигуран Лијешевић у овој представи није слаб према себи и не самосажаљева се – напротив! У овој представи има пуно момената аутоироније и хумора. Глумци му својим приступом „улогама“, или би тачније било рећи ситуацијама, значајно помажу да његова намера успе. То је стога што је свако од њих у свакој од сцена успео да дочара један карактеристичан гест, покрет, израз лица који јасно одређује карактер представљене особе. Начин на који нам представљају шта је за Бориса уметност постаје нежан начин да се разуме шта је то позориште данас и овде. У свету у коме се вредности сваког дана тумбају и доводе у питање важно је да позориште постави питање шта је оно самом себи то јест уметницима и нама који седимо у сали.

Херој нације, Ивана В. Лалића у режији Милана Нешковића, продукција Никшићко позориште, Црна Гора

Већина наших нових позоришних комада остану заглављени у управничким фиокама, а они коју ипак буду изведени веома ретко, ако икада, доживе друго извођење и умиру пре него што су стварно и заживели на сцени. Судбина комедије апсурда Херој нације Ивана В. Лалића је изузетак од овог правила. Овај комад се чини живљим данас него у време праизведбе. Он нас упозорава на непријатну истину да медији креирају нашу представу о реалности, мењају наш идентитет, утичу на међуљудске односе и одређују нам судбину. Писац путем комичке радње открива због чега је обичан човек склонији да верује ономе што му сервирају на телевизији него ономе што види сопственим очима. То је данас, на жалост, још више истина него у време праизведбе овог комада. Можемо ли изаћи из те лажне представе о нама самима? Може ли нам позориште у томе помоћи? Природа позоришта је таква да захтева да се глумци овде и сада сусретну са публиком и поделе искуство о ономе што је за њих важно. Позориште је тотална негација лажне медијске слике зато што постоји само овде и само сада. Престаните да буљите у екран, изађите напоље, сретните се са људима, гледајте позоришну представу и верујте сопственим очима.

Ове године нећемо имати ни једну представу из Републике Хрватске. Напоменула бих да су  представе из три позоришта (две из Загреба и једна из Сплита) биле у оптицају. Разлози њиховог неучешћа на ЈПФ-у су заузећа и техничке природе. Ипак, радујем се новом издању фестивала и сусрету са позоришном публиком. Град Ужице воли Југословенски позоришни фестивал и велика је част бити део ове фантастичне приче која са успехом траје већ тридесет година.