Подизање споменика 100-годишњици победе у Првом светском рату
на кружном току на улазу у градско језгро Ужица
(образложење градоначелника Тихомира Петковића на 24. седници Скупштине града Ужица)
У овој 2018. години навршава се 100 година од завршетка Првог светског рата, највећег оружаног сукоба који је видело човечанство до тога доба, рата из кога је Краљевина Србија изашла као победница али и рата у коме је српски народ поднео највеће жртве, сразмерно броју становника. На Версајској мировној конференцији 1919. године утврђено је да је Краљевина Србија изгубила 1.247.435 становника, односно 28% од укупног броја становника, а 62% мушког становништва старости између 18 и 55 година. Епопеју српске државе, војске и народа од 1914. до 1918. године јединствену у историји ратовања, историчари су с пуним правом назвали „Голгота и васкрс Србије“.
И наш град Ужице али и читав златиборски крај претрпео је велике људске и материјалне губитке. У свакој прилици посебне и на своју руку, Ере су у Велики рат ушле у саставу не ни Прве ни Друге ни Треће армије, већ као окосница Ужичке војске, која је представљала посебну организациону јединицу Војске Краљевине Србије, а Ужице је било седиште IV пешадијског пука „Стефан Немања“ Дринске дивизије. У току Првог светског рата животе је изгубило око 2000 Ужичана, од око 6000 становника, колико је живело у нашем граду у том периоду.
На подручју Централне Србије готово да не постоји већи град који се храбрим прецима изгинулим у ратовима за ослобођење и уједињење нашег народа (1912-1918) није одужио спомеником достојним њихове жртве и подвига и на тај начин овековечио ове тешке и славне тренутке српске прошлости. Најчешће је централни мотив споменика био српски војник са шајкачом или шлемом на глави, као што је то у Врању, Лесковцу, Прокупљу, Зајечару, Алексинцу, Параћину, Јагодини, Смедереву, Пожаревцу, Убу, Лазаревцу, Мионици или Младеновцу. Највеличанственији споменици овога типа подигнути су у Краљеву и на Новом гробљу у Београду. У појединим случајевима подизан је обелиск или крст (као у Неготину, Кладову, Ваљеву или Шапцу) или сложеније споменичке композиције као у Нишу и Крагујевцу. У појединим местима подизани су споменици славним војсковођама, који су на одређени начин својим животом били везани за то место – војводи Живојину Мишићу у Мионици и Ваљеву, војводи Степи Степановићу у Чачку, војводи Петру Бојовићу у Новој Вароши или ђенералу Крсти Смиљанићу на Краљевим водама на Златибору.
Ипак, ако изузмемо спомен плоче на ужичкој цркви Светог Ђорђа са именима изгинулих Ужичана у Великом рату, долазимо до закључка да је наше Ужице, ако не једини, а оно један од ретких градова који није подигао споменик борби, страдању и победи Србије у Првом светском рату.
100-годишњица победе, коју славимо 2018. године, јединствена је прилика за исправљање ове неправде и најадекватнији повод за подизање споменика.
Ђорђе Ђока Јовановић припадао је првој генерацији српских вајара, чије је дело имало пионирски карактер, али који је супротно оној народној да се „први мачићи у воду бацају“, за собом оставио величанствено стваралаштво и незаобилазне симболе појединих градова. Крушевац је незамислив без Споменика косовским јунацима, Београд без споменика Вуку Караџићу, војводи Вуку и Јосифу Панчићу, Пожаревац без споменика кнезу Милошу, а Сремски Карловци без Ђокиног споменика Бранку Радичевићу. Једна од занимљивости Јовановићевог стваралаштва јесте представљање Србије у лику жене. На три места он је Србију представљао у лику младе жене са ловоровим венцем победнице на глави. На Споменику косовским јунацима у Крушевцу она је приказана у седећем ставу са мачем у једној и венцем у другој руци (Србија победница) , у здању Народне банке у Београду извајано је њено попрсје (Србија), а 1900. или 1901. године по наруџбини Удружења почасних конзула Краљевине Србије Ђорђе Јовановић је извајао скулптуру која се у неким каталозима назива Велика Србија, а у некима само Србија. Скулптура приказује младу жену у стојећем ставу свечано одевену са ловоровим венцем победнице на глави (истог лика као и две претходне), како у левој руци држи заставу Србије, а у десној високо подигнутој круну; док јој уз скуте леве ноге стоји двоглави орао. Само незнање може погрешно да представи симболику ове скулптуре, па тако долазимо до тога да се круна тумачи само као симбол краљевине иако је она у хералдици симбол државне независности (подсећам да се из тог разлога круна налази на грбу Србије иако је она република). Бурна времена наше прошлости учинила су да је ова скулптура, која се налазила у Војно-техничком заводу у Крагујевцу нестала. Тек након Великог рата, 1928. године Јовановић је за декорисање куполе на здању Министарства финансија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Београду (данашња зграда Владе Србије) израдио нову скулптуру сличну несталој и назвао је Југославија; на њој није било заставе ни двоглавог орла, а након 1944. круна у десној руци замењена је бакљом.
Обнављањем ове величанствене скулптуре и њеним постављањем на новом кружном току на улазу у Ужице град би добио јединствен споменик којим обележава 100-годишњицу победе у Великом рату и једну врсту новог симбола, који ће подсећати на величину подвига наших предака и време у коме је Србија била не само велика, него највећа. Биће то споменик борби, подвигу и победи Србије и Ужичана који су томе допринели жртвујући оно највредније што су имали, своје животе али и споменик Српкињи, мајци, жени и сестри, оној која је родила хероје и оној која је после рата обновила нашу нацију.
