На обали реке сачекала сам и ово пролеће. Сви немири мојих четрнаест плове низводно, поскакују и саплићу се о беле облутке. Носи их река Ђетиња и заувек усеца у камена брда на некадашњој траси “Ћирине” уске пруге.
Моја Ђетиња је река која има историју, душу и срце, оаза љубави и живота. На плажи испод Старог моста ужички боеми и данас певају песме о Ужицу, о реци Ђетињи, о неким безумним љубавима и чудним временима. Волим ову реку, волим њену историју, старе приче и моје данашње шетње.
На трећем километру од центра града почиње живописна клисура ове лепотице. Док се смењују брзаци, букови и вирови, док скакућу пастрмке, а младице и липљани светлуцају са првим зрацима сунца, ја слушам тајну, вечну и велику, забележену у централном делу Клисуре, где је Ђетиња изградила свој атрактивни кањон. Шапнула ми Ђетиња своју величанствену тајну из Клисуре, тихо и без сведока. Рекла ми је да лептир живи само један дан, један велики и садржајан дан који је саздан само од чисте љубави. Како је само изузетан, важан и бајковит! Све оно што ми живимо годинама, градимо, рушимо и разграђујемо, лептир уради тихо и за трен. Све лекције из физике и математике, све историјски важне датуме и битке, лептир је савладао за само један дан. Прве љубави, тешка разочарења и велике издаје, он преживи и заборави за трен. Завидим и дивим се. Волела бих да осетим тај лептиров дах, његову брзину и тај чудесни трен у коме је заволео, преболео и наставио дање. Величанствено!
Шапнула ми је Ђетиња да она чува многобројне колоније нејлепших лептирова из целе Србије. Мази их и пази и љубављу и срећом испуњава њихов велики дан.
Разнежила сам се. Желим да загрлим све лептириће заједно са мојом Ђетињом, њеном клисуром и дивним каеоном. Желим да сачувамо ову богату оазу одсвих штетних и опасних материја које морамо чувати далеко од ње. Ђетиња је наше огледало, зар не?
