Замишљено гледам Ђетињу,
док седи у једном хладу,
реку од великог значаја,
у Ужицу, мом лепом граду.
Само ко слуша њен жубор,
до њега ће доћи тајна,
испод прљаве површине
лежи и прича бескрајна.
Њена је прошлост богата,
све тајне што се забораве
и приче Ђетиња чува
од Таре до Западне Мораве.
Испод зидина старог града,
испод друге хидроелектране,
кроз две велике пећине
тече и проводи дане.
Ђетиња познаје видре,
лисице, срне и лептире,
много малих речних рибица,
у њој сваког дана умире.
Човек је страшно нехајан,
трунке захвалности нема,
баца смеће где год стигне,
не знајући шта му се спрема.
Ђетиња неправду трпи,
ретко ко то и разуме,
она би могла нестати
као ливаде и шуме.
Сада крај мене протиче
и нешто ми шапуће благо,
ако желите будућност,
чувајте шта вам је драго.
