Овог викенда две изложбе у Галерији Рефлектор
09/09/2021

Овог викенда две изложбе у Галерији Рефлектор

У суботу 11. септембра у Галерији Рефлектор биће одржане две изложбе “Незавршена кућа” Љиљане Шуњеварић и “Нови свет” Милана Антића. Изложбе почињу у 19 часова, а сви заинтересоване посетиоци моћи ће да погледају радовe до 23. септембра.
“Концепт изложбе Незавршена кућа надовезује се на моје претходно истраживање које сам реализовала под називом Варош Нова у Галерији U10 у Београду у априлу 2020. године.
На овој изложби представила сам већи број призора на којима су бележена моја путовања Ибарском магистралом од Београда до Косовске Митровице. За ово истраживање најкарактеристичнија је била слика Фабрика бетона формата 200 х 245 cm на коме је представљен типичан амбијент какав се може видети путовањем Ибарском, као и видео запис Пут Ибарском (трајање 25 min) на коме се у slowmotion техници прате амбијенти и атмосфере путовања карактеристични за просторе западне Србије, ка југу, до Косовске Митровице.
Материјали сакупљени на овим путовањима су веома обимни и моја намера је била да их развијем у више уметничких праваца којима припада концепт Незавршене куће.

“Док сам се на изложби Варош Нова доминантно концентрисала на призоре предела и на људе који посматрају пејзаже, намера ми је да изложбом Незавршена кућа представим низ артефаката карактеристичних за простор дуж реке Ибар. Они се односе на делимичне фрагменте путовања показане у раду Фабрика бетона, а доминантан материјал произилази из серија фотографија незавршених објеката – кућа који су снимани и сакупљани на путовањима.
Иако се ради о мотивима незавршених објеката, веома карактеристичних за локални амбијент моја намера је била да их у сликарству не представљам као артефакте одређеног социјалног патоса и сиромаштва, већ напротив, да инсистирам на аутентичности тих призора, њиховој узвишеној лепоти и извесној тежини коју носе у свом постојању и темпоралности.
Незавршеност се ту разуме као приказ одређених приватних и колективних егзистенцијалних околности, промена и драма које су условиле да оваква врста артефаката остаје незавршена и својим постојањем сведочи једнако о људима који су започињали и мењали своје животне путеве колико и о стању једног транзиционог друштва у коме се те недовршености појављују као битни означитељи простора у коме живимо.
Поред ове серије сликаних артефаката Незавршене куће на изложби ће бити представљена серија монохромних колажа као и Фабрика бетона која заједно са њом у форми закључног призора даје увид у атмосферу путовања и предела чији су најсигнификантнији елементи – елементи незавршености и пролазности, као код Незавршене куће.”
Љиљана Шуњеварић
Београд, септембар 2021.
Радови на изложби:
Незавршена кућа 1/12 – 12/12, 2021, уљана боја, платно, 120 х 90 цм;
Незавршена кућа _ монохромија 1/18 – 18/18, 2021, папир, графит, 29 х 21 цм;
Пут Ибарском, 2019, видео рад у трајању од 25 минута;
Фабрика бетона, 2020, уљана боја, платно, 245 х 200 цм;
Љиљана Шуњеварић (1979) је визуелна уметница из Београда рођена у Ужицу. Дипомирала је, магистрирала и докторирала Сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Активно излаже на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству од 2000. године. Значајне самосталне изложбе: Мапа (2009, Београд), Архетип (2011, Београд, Чачак), Хомосакер (2012, Пожега), Новодевичје (2014, Шабац), Новодевичанско/remake (интервенција на јавној скулптури „Лаза Лазаревић“ у шабачкој Господар Јевремовој улици, 2015, Шабац), Призори (2015, Београд), Завршавајући Леонарда (2016, Краљево), Сеобе: Слика призора (2016, Београд; 2017, Рашка), Плаже (2018, Ковин), Варош Нова (2020, Београд), Станице (2021, Београд). Награђивана је из области цртежа. Радови су јој присутни у уметничким збиркама и колекцијама: Галерија савремене уметности у Зрењанину, Колекција града Београда, Колекција Народног музеја у Краљеву, Колекција Народног музеја у Аранђеловцу, Колекција Културног центра Пожега, Колекција Културног центра Чачак и у више приватних колекција. Запослена је на Факултету уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, у звању ванредни професор на предмету Сликање.
“У овим турбулентним времена која наизлгед изгледају потентно и инспиративно за уметничко стварање, стиче се утисак као да више нема шта да се каже. Дошли смо до момента када реаланост и дешавања око нас преузимају примат над људском маштом, самим тим и креацијом, да публици лагано, све чешће, постаје нејасно која је разлика између уметничког дела и самог живота.
У том смислу, бити уметник данас је јако тешко. Не само због лоших услова, мањка средстава за општи опстанак, недостатак свести да је уметност један од темеља сваке цивилизације, већ и због чињенице да се сада свако може назвати уметником. Од тинејџерке која у својој соби ствара ТикТок садржај до човека у пензији који напрасно схвата да је талентован, за ко зна шта. Слобода коју су нам дале нове технологије и развој размене информације, приближио је људе, али истовремено створио ђубриште идеја и конфузију мисли, које девалвирају перцепцију онога који посматра. Једноставно речено – предозирани смо разноразним садржајима.
Празнина је појам којег се сви плашимо, а можда највише уметници. Страх од белог папира није настао јуче, а данас је можда, попут свих модерних фобија, још и интензивиран, под притиском да се по сваку цену мора испунити празан простор. У том смислу, Милан Антић, чини се, улази у свесни ризик и прави искорак у свом стваралаштву, улазећи у сфере у којима се до сада није кретао. Његова жеља за експериментисањем и испитивањем граница сопствене креативности, пружа му могућност да трансформише своја размишљања у нове облике. Користећи сликарски поступак који је заснован на истраживању односа између времена, простора и форме, његово промишљање егзистира на медитативној пажњи и може се описати као тежња ка стањима контемплације путем стварања једног света заснованог на обрасцима и ритмовима преузетих из природе.”

“Дакле, он се препушта извесном уметничком екцесу, налик пустоловима који по први пут стају на непознату територију и откривају нове континенте, релативизујући границу између простора и уметничког дела, посматрача и уметничког дела, духовног и материјалног, јавног и интимног.
Милан Антић покушава да се врати на почетак, да схвати шта значи ирационално се препустити несвесним осећајима за облик и боју, започети повратак уметности која може да провоцира и без слања било какве поруке онима са јефтиним картама. Баш онако како је било и пре паметних телефона, мејла, факса и запрежних кола која су вукла сентиментална писма из рата.
Ово је на неки начин борба са самим собом да се нађе смисао у бесмислу који живимо доста дуго. Можда и предуго.”

Милан Антић (Београд, 1984), дипломирао на Факултету Ликовних уметности у Београду 2010. године, одсек сликарство. Докторирао 2018. године на истом факултету. Радови Милана Антића до сада су, у оквиру групних поставки од 2006. године, били представљени на бројним изложбама у земљи и иностранству. Учесник је више уметничких радионица и резиденцијалних боравака интернационалног карактера (Париз, Минхен, Солун, Софија, Београд). Самостално излаже од 2010. године: Уметнички простор У10 (Београд), Галерија ФЛУ (Београд), Центар за графику и визуелна истраживања (Београд), Српски културни центар у Паризу (Париз), Уметнички центар УБСМ (Београд), Галерија Хаос (Београд). Аутор је низа ликовних интервенција у јавном простору. Радови му се налазе у бројним колекцијама у земљи и иностранству. Његов рад у области визуелних уметности је више пута награђиван. Од 2011. почиње да ради на ФЛУ (Београд) у звању асистента, а од 2014. у звању доцента на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду.

Аутор текста: Јордан Цветановић