На овој изложби представила сам већи број призора на којима су бележена моја путовања Ибарском магистралом од Београда до Косовске Митровице. За ово истраживање најкарактеристичнија је била слика Фабрика бетона формата 200 х 245 cm на коме је представљен типичан амбијент какав се може видети путовањем Ибарском, као и видео запис Пут Ибарском (трајање 25 min) на коме се у slowmotion техници прате амбијенти и атмосфере путовања карактеристични за просторе западне Србије, ка југу, до Косовске Митровице.
“Док сам се на изложби Варош Нова доминантно концентрисала на призоре предела и на људе који посматрају пејзаже, намера ми је да изложбом Незавршена кућа представим низ артефаката карактеристичних за простор дуж реке Ибар. Они се односе на делимичне фрагменте путовања показане у раду Фабрика бетона, а доминантан материјал произилази из серија фотографија незавршених објеката – кућа који су снимани и сакупљани на путовањима.
Незавршеност се ту разуме као приказ одређених приватних и колективних егзистенцијалних околности, промена и драма које су условиле да оваква врста артефаката остаје незавршена и својим постојањем сведочи једнако о људима који су започињали и мењали своје животне путеве колико и о стању једног транзиционог друштва у коме се те недовршености појављују као битни означитељи простора у коме живимо.
Београд, септембар 2021.
Незавршена кућа 1/12 – 12/12, 2021, уљана боја, платно, 120 х 90 цм;
Незавршена кућа _ монохромија 1/18 – 18/18, 2021, папир, графит, 29 х 21 цм;
Пут Ибарском, 2019, видео рад у трајању од 25 минута;
Фабрика бетона, 2020, уљана боја, платно, 245 х 200 цм;
У том смислу, бити уметник данас је јако тешко. Не само због лоших услова, мањка средстава за општи опстанак, недостатак свести да је уметност један од темеља сваке цивилизације, већ и због чињенице да се сада свако може назвати уметником. Од тинејџерке која у својој соби ствара ТикТок садржај до човека у пензији који напрасно схвата да је талентован, за ко зна шта. Слобода коју су нам дале нове технологије и развој размене информације, приближио је људе, али истовремено створио ђубриште идеја и конфузију мисли, које девалвирају перцепцију онога који посматра. Једноставно речено – предозирани смо разноразним садржајима.
“Дакле, он се препушта извесном уметничком екцесу, налик пустоловима који по први пут стају на непознату територију и откривају нове континенте, релативизујући границу између простора и уметничког дела, посматрача и уметничког дела, духовног и материјалног, јавног и интимног.
Милан Антић покушава да се врати на почетак, да схвати шта значи ирационално се препустити несвесним осећајима за облик и боју, започети повратак уметности која може да провоцира и без слања било какве поруке онима са јефтиним картама. Баш онако како је било и пре паметних телефона, мејла, факса и запрежних кола која су вукла сентиментална писма из рата.
Ово је на неки начин борба са самим собом да се нађе смисао у бесмислу који живимо доста дуго. Можда и предуго.”
Милан Антић (Београд, 1984), дипломирао на Факултету Ликовних уметности у Београду 2010. године, одсек сликарство. Докторирао 2018. године на истом факултету. Радови Милана Антића до сада су, у оквиру групних поставки од 2006. године, били представљени на бројним изложбама у земљи и иностранству. Учесник је више уметничких радионица и резиденцијалних боравака интернационалног карактера (Париз, Минхен, Солун, Софија, Београд). Самостално излаже од 2010. године: Уметнички простор У10 (Београд), Галерија ФЛУ (Београд), Центар за графику и визуелна истраживања (Београд), Српски културни центар у Паризу (Париз), Уметнички центар УБСМ (Београд), Галерија Хаос (Београд). Аутор је низа ликовних интервенција у јавном простору. Радови му се налазе у бројним колекцијама у земљи и иностранству. Његов рад у области визуелних уметности је више пута награђиван. Од 2011. почиње да ради на ФЛУ (Београд) у звању асистента, а од 2014. у звању доцента на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду.
Аутор текста: Јордан Цветановић