У организацији Црквене општине Ужице и Градске организације потомака ратника 1804-1918. “Мајор Коста Тодоровић” у Цркви Светог Ђорђа служен је помен и положени венци на спомен плочу са именима погинулих ратника, поводом 107. годишњице ослобођења Ужица у Првом светском рату. У име града Ужица присутнима се обратио Срђан Недељковић члан Градског већа.
“107 година прошло је од уласка у Ужице Коњичког дивизиона Тимочке дивизије и коначног ослобођења Ужица у Првом светском рату. Толико је прошло од дана када су храбри српски војници уз подршку народа вратили слободу нашем граду. Овај датум није само део историје, он сведочи о храбрости, жртви и заједништву, вредностима које су и тада и увек односиле победу. Зато је наша дужност и обавеза да чувамо успомену на храбре борце и јунаке, оне чија имена су исписана на овој спомен плочи и да увек и свуда младима и генерацијама које долазе о томе говоримо. Слободу смо захваљујући њима добили, али се морамо трудити да је поштујемо и чувамо као највеће благо, јер то заправо и јесте. Ужице је град који памти своје корене, расте и развија се , али не заборавља оне који су поставили његове темеље. Нека храброст људи којима данас одејемо дужну почаст и поштовање буде светионик и нама и онима који ће доћи после нас”, истакао је Недељковић.
Према речима Весне Лучић председнице Удружења „Мајор Коста Тодоровић“, сви окупљени живи су чувари сећања на претке који су бранили своју земљу народ и образ. Она је подсетила да су Балкански ратови и Први светски рат денели велика страдања српском народу и као илустрацију навела део извештаја о сиромашној деци начелника округа од 5. фебруара 1919. године, у коме је написано да у свим селима окружја ужичког има укупно 13 250 сиромашне деце, од чега 11 398 чији су родитељи изгинули или помрли у рату као војни обвезници, а 1852 чији родитељи нису били војни обезници и да од тог броја мајку имају 10 462 а немају 2 788.
“Износимо ове податке да се подсетимо дубине и ширине трагедије коју смо преживели у ослободилачким ратовима. Обавезали су нас наши стари својом муком, спремношћу на жртву, моралом и борбом за нешто веће од самог живота за потомке који су као сирочићи одрастали и женама које су очувале породице без мушке главе. Сетимо се и данас и сваког дана да је слобода била и остала најскупља српска реч”.
Она је подсетила и на мајора Косту Тодоровића, јединог официра спаљеног на ломачи у Првом светском рату, команданта Четвртог пешадијског пука Душана Пурића који је командовао у чувеној бици на Мачковом камену, Бранка Поповића и Михаила Миловановића добровољаца у ослободилачким ратовима, знаменитих ужичких сликара убијених без суђења и дуго времена осуђених на заборав, на Малишу Стефановића учитеља и ратног фотографа чији су потомци поклонили кућу за музичку школу, браћу Туцовић Владимира, Димитрија и Стевана, Љубицу Чакаревић, учитељицу која је пешачила од Врњачке бање до Солунског фронта, Ленку Рабасовић.
“Зато нека нам ово окупљање буде подсећање и опомена да треба да живимо као достојни потомци храбрих. Због неговања културе сећања наше удружење заједно са Друштвом историчара Ужица и Колом срспких сестара покренуло је иницијатиуву да се на простор Ужичке касарне врати назив Четврти пешадијски пук “Стеван Немања”, због саме зграде касарне која је сама по себи једна од најмонументалнијих грађевина нашег града, али и зато што је ратна застава Четвртог пешадијског пука “Стеван Немања” као симбол војничке части ношена 1919. на Параду победе Антанте у Паризу. После параде ова застава је остала у трајној поставци ратних застава савезничких земаља у Војном музеју у Паризу. Надамо се да ће наша иницијатива наићи на позитиван одговор јер данас живимо у слободи захваљујући њима”, нагласила је Лучић.
