Након обнове представа Необична пошиљка и Крај Викенда, у току су пробе за нову представу Боли Коло, Димитрија Коканова, а у режији Јоване Томић. Реч је о младим ауторима који су већ имали прилике да покажу своје стваралачке и креативне могућности на разним сценама а Димитрије Коканов је наградјен на недавно завршеном 65. Стеријном позорју наградом за најбољи савремени текст.
Народно позориште Ужице, које предњачи у неговању младих драмских аутора, овом приликом ухватило се у коштац са Димитријевим текстом Боли коло, коме ће ово бити и праизведба.
Комад ”Боли коло” као полазну тачку, својеврсни лајтмотив, узима стварни догађај убиства где је извршилац на друштвеним мрежама, након чина, образложио свој поступак, указао на узроке и кривце, одао почаст својој убијеној љубави и целу исповест завршио изјавом – ”нисам хтео јбг”. Ова реченица је надаље често цитирана, постала је део поп културе, препознатљива је као топоним за – у овом конкретном случају крајње парадоксално – неостварену љубав, ослањајући се на чувени локални мит о страсти ”на балкански начин”, где се љубав граничи и/или изједначава са смрћу.
Горе наведен пример убиства илуструје феномен ових простора – ”балканску страст”, где се, испод, експресивног, чулног миљеа, заправо егзотизује патријархално, конзервативно устројство полова, где се шовинизам, мачизам, сексизам узима као подразумевани референтни систем који подржавају и мушкарци и жене.
Димитрије Коканов као узорак узима два хетеросексуална пара, где захваљујући биографијама два мушкарца и две жене, добијамо архетипске представнике друштва; они се међусобно разликују у економском, друштвеном, академском контексту: једна високообразована жена, научница је у вези са млађим човеком из радничке класе, док други пар чине моћан човек сумњивог бизниса, и лепотица, фитнес инструкторка И модел. Занимљиво је да оваква поставка ликова само још чвршће успоставља патријархат као основни принцип динамике њихових односа, упркос разликама и честим предрасудама да се вискообразоване жене, на пример, а приори повезују са контекстом феминизма. Писац нам, управо зато, самим насловом комада, али и назнаком – народна љубавна игра – као и сонговима унутар комада, назначава да је однос ова четири лика плесна, емотивна, ритуална партитура односа, чиме се отвара још једно поље тумачења – укорењеност мачизма и конзервативизма у нашем културном наслеђу, политичком, друштвеном, историјском. Наслов и сонгови, као и садржај догађаја унутар текста, упркос савременом миљеу, данашњем тренутку из ког ликови делају, доносе иконографију ритуалног, обичајног…
Оно што је коло симболизовало некад, поред контекста традиције, био је и јак друштвени утицај, коло је омогућавало социјализацију, одабир будућег партнера, готово као нека ритуална предигра, тако данас Коканов успоставља савремене ритуале који осликавају опседнутност сопствним телом и опсесију, у исто време, безусловног поседовања другог тела, партнерског, у јасној хијерархији, наравно, субмисивног (жена) и доминантног (мушкарац). Оно што је некад била својеврсна традиционална мушко – женска предигра, данас је крволочна борба за преживљавањем.
Покретач драмског сукоба је у овом тексту превара. ‘Потлачени’ се ипак усуђују на неверство својих моћнијих партнера, тако да се улоге мењају те наизглед доминантни постају жртве. Ликови одлучују да напусте задате друштвене обрасце и да потраже слободу у другим оквирима и то доводи до трагичног краја. Мелодрамски заплет уобличен је специфичном формом, у основи фрагментарном, делимично дијалошком, а делимично исповедном, монолошком.
Подједнако важна одредница овог комада је бели текст, што отвара спектар могућности интерпретације и глумачке креације. Чулност, путеност, заводљивост ликова и атмосфера еротског у догађајима, омогућена је неилустрованим али индикативним просторима дешавања као што су теретана, сала за физичко, тушеви, воајеризам кроз мале прозоре, а ту су и пара, дим, нага тела.
Преплитање мотива отвора полигон за истраживање овог другог, чулног аспекта у строго конструисаном, наметнутом устројству односа. Истина је да постоји нешто тактилно, заводљиво у динамици ова четири лика, као што постоји нешто егзотично у слици хистеричног, афектираног Балкана, где се воли или убија. Желела бих да истражим узроке и последице овог феномена, као и како се формира идентитет појединца под оваквим утицајима.
У представи играју Биљана Здравковић, Бранислав Љубичић, Вања Ковачевић И Хаџи Немања Јовановић. Кореограф је Игор Коруга, костимографкиња Маја Мирковић а музику потписује Лука Мејџер.
Планирана премијер је 5. новембра 2020. На Великој сцени Народног позоришта Ужице уз поштовање свих епидемиолошких мера и препорука.
