Занат је увек био злата вредан, посебно ако је редак у данашње време. Обућара који ручно праве ципеле по мери и жељи купца у Србији има тек неколико, а у западној Србији само један. Он је Дејан Рамић, обућар из Ужица, који је наставио традицију свог оца Зорана који је 60-тих година правио обућу по мери.
Дејан је почео са поправком обуће, штедећи новац за набавку машина за производњу да би касније и отворио радионицу за израду обуће искључиво од коже.
“Када правите нове ципеле или чизме, веома је креативније и много је већи изазов него поправљати старе. Када наручим нове калупе и почнем да правим нови модел, онда заборавим на време, останем у радионици скоро целу ноћ само да завршим и да видим како ће то да изгледа, да ли је то онако како сам желео” ,прича четрдесеттрогодишњи обућар Дејан Рамић.
Кожу набавља из Италије, а ципеле прави већином ручно и још увек на Сингерици и Адлеру. Квалитет му је обезбедио купце не само из Ужица, већ из целе Србије, али и Црне Горе.
“Изазов ми је да одржим традиционалан начин производње обуће од пре 50 или 100 година. Нисам хтео да купим индустријске машине и правим ципеле за пола сата. То ми не би представљало никакву сатисфакцију. Мени то пружа ручно прављење обуће“, истиче Дејан.
Прилику да свом занату дода и нову црту уметности добио је израдом чизама и ципела за позоришне представе Народног позоришта из Ужица “Краљ Лир” и “Мандрагола”.
“Било је захтевно и занимљиво радити за позориште, изазов је био велики. То је била и част за мене. Али, у сваком занатлији крије се неки мали уметник који жели да испољи своју кретивност. Све је урађено од коже високог сјаја и никада до тада нисам радио ништа слично. Једном сам само изнајмио неке своје машине прослављеном редитељу Емиру Кустурици за потребе снимања филма Завет”, прича Рамић.
Он истиче да занати морају да еволуирају да не би замрли.
“Занати изумиру јер се не поправља лоша обућа, јер се нема рачуна радити и није у интересу муштерије. Са друге стране се отварају нове могућности у производњи где нудиш аутентичан производ од врхунских материјала. Задужен си за одабир материјала, дизајн, процес производње и радиш и дајеш све од себе да би урадио квалитетан производ. Када неко жели да наручи ципеле од коже алигатора такви материјали су скупи па је тиме и израда скупља. То не може свако себи да приушти. У својој радњи обућу израђујем само од коже. Било да је обична или од ноја, алигатора битно је да је квалитет на првом месту”, наглашава Рамић.
Дејан Рамић је наставио посао којим се бавио његов отац који је почео да учи занат 1954. године код познатог ужичког обућара Драгољуба Симеуновића и завршио га за четири године. После тога је правио обућу у занатској радњи заједно са колегом. Међутим, када је обућарска индустрија доживела експанзију, занат је напустио, али му се поново, 1995. године вратио, када је отишао у пензију. Помагао је и Дејану и што је најважније, открио му све тајне овог заната.
Дејан такође има сина и нада се да је он следећи коме ће у породици Рамић обућарство бити професија.
Извор: predsednik.rs
