Прихватање слојевите природе човека, која обједињује добро и зло, успешно је искорењено лепим и/или религиозним васпитањем. Од мита о Минотауру до Адама и Христа, развија се мисао о уздизању човека из пропадајућег материјалног света и ослобађању од разарајућег деловања страсти и жеље. Уметност неретко квалификује ову хуману особеност, док се теорија труди да образложи то критичким односом према стварности, лудилом или једноставно поремећајем вредности.
Владимир Лалић осветљава мрачне, болне и узненирујуће пориве, бучно и виртуозно. Лалићева слика је позорница на којој се смењују призори ауторове интимне гротеске. Карактери играју симболичку и стварну улогу у истој равни. С тим у вези је и њихова представа мање или више реалистична. Емоција којом се доследно бави у свим њеним појавним облицима је страх – од смрти, сакаћења, одбацивања, заборава… У Лалићевом раду препознајем елементе роматничарског духа, који евоцира стихове чувеног песника „Насилни ужици имају насилне крајеве… и у свом тријумфу умиру, као ватра и прах“ . Страственост и фантазија нису само у служби креирања нове визије већ и деконструкције и деградације привидно упаковане, нама познате стварности.
Док је у тематском смислу експресиван и неспутан у техничком погледу Лалић је прецизан и уравнотежен. Његова способност да овлада композицијом учвршћује узнемирујући садржај до нивоа напетости која се у посматрачевом искуству разрешава кроз суочење са сопственом амбивалентношћу. Хумор је присуан као контрапукт драматичној тематици, попут деус еx мацхина, представља објективни и непристрасни глас уметника, слободан да сведочи личним и колективним мизеријама и патњама.
Мултимедијалност је очекивани корак у развоју Лалићевог уметничког израза, будући да се поред ликовног стваралаштва потврдио као музичар и глумац, и да му је сценски простор једнако близак као папир и платно. Посматрајући начин на који су карактери и мотиви међусобно повезани кроз серије радова изведене у различитим медијима, увиђа се потреба аутора да обједни простор слике и реалности.
У последњим серијама које изводи сликајући директно на плексигласу (што је технички захтевно, те уметник у томе проналази додатни изазов) он врши преклапања две сликане површтине, додаје звучне ефекте и тежи интегралном сагледавању дела. Ослобађањем из оквира и освајањем физичког простора Лалић уводи посматраче у свет своје уметности директније и свим средствима. Елементи слике постају инсталације које равнопрано учествују у реалности као део конструкта у коме узимамо учешће. Посетилац дословно осветљава (користећи као извор мобилни телефон) дело аутора. Дуализам који провејава кроз читав Лалићев рад овде је декларативан – светло је у служби сенке и технички и симболично јер као што живот не постоји без (страха од) смрти, тако је и тама поприште човековог просветљења.
Овом изложбом Владимир Лалић се представља публици на сасвим нов начин. Он је и сценограф, и кореограф и редитељ једног ширег уметничко сценског спектакла. Природност с којом располаже сценом као извођач видљива је и у начину којим управља поставком, што ствара услове за продублљени и узбудљив доживљај његовог целокупног дела.
Ксенија Маринковић
историчарка уметности
Владимир Лалић
Рођен 1983. годинеу Београду. Дипломирао на Факултету примењених уметности Универзитета у Београду 2008. Исте године уписује специјализацију на Факултету ликовних уметности у Београду на одсеку графике, коју завршава 2010.
Од 2008. до 2012. ради као стручно лице–демонстратор на ФПУ на одсеку графика.
Члан УЛУС-а од 1.1.2009.
Приредио 30 самосталних изложби и учествовао на преко 70 групних изложби, домаћих и интернационалних (Њујорк, Сингапур, Париз, Трст …)
Добитник је тромесечног резиденцијалног боравка у Cité internationale des arts у Паризу 2013. као и резиденцијалног боравка „Tropical lab“ у Сингапуру 2019.
Добитник је шест награда за визуелно стваралаштво међу којима је и Prix Paul Louis Weller – додељене од стране Ацадемие дес Беауx артс у Паризу, Француска.
Његови радови се налазе у приватним и јавним колекцијама широм света. Тренутно живи и ради у Београду, Србија.
Награде:
2017. Prix Paul Louis Weller – Academie des Beaux arts – Париз, Француска
2017. Финалиста фонда Antoine Marin – 21. додела награде за сликарство – Париз, Француска
2017. Специјална награда жирија на LYNX ART – Трст, Италија
2015. Награда на 48. Херцегновском зимском салону– Херцег Нови, Црна Гора
2013. Првонаграђени лауреатфонда за цртеж „Владимир Величковић“ – Београд, Србија
2011. Награда Учитељског факултета на Интернационалном бијеналу сува игла –Ужице, Србија
2008. Merit mention на II изложби акта – Шабац, Србија
2007. „Михаило С.Петров“ награда за најбољи студентски рад – отисак – Београд,Србија
